Mentalna retardacija

Mentalna retardacija se odnosi na ukupnu mentalnu funkciju koja je znatno ispod proseka za uzrast pojedinca. Prati ih nedostatak adaptivnog ponašanja koji se manifestuje tokom perioda razvoja u dve ili više aktivnosti: komunikacija, briga o sebi, život u porodici, socijalne veštine, zdravlje, bezbednost, školski uspeh, rekreacija i rad. Njihova najveća poteškoća je vezana za logiku, apstraktno mišljenje i generalizaciju.

Manifestuje se tokom perioda razvoja osobe (0-18 godina).

Grafikon ispod prikazuje procentualne stope koje odgovaraju svakom nivou inteligencije, na osnovu indeksa inteligencije (IQ) opšte populacije.

Sredstva džavnog osiguranja (EOPII u Grčkoj) pokrivaju troškove lečenja.

Dijagnoza: Mentalna retardacija se prvenstveno dijagnostikuje standardizovanim testovima inteligencije (IQ)

Dijagnoza: Mentalna retardacija se prvenstveno dijagnostikuje standardizovanim testovima inteligencije (IQ), kao što su WIPPSI za predškolce, WISC za decu školskog uzrasta i WAIS za odrasle. Profesionalne testove inteligencije mogu koristiti samo psiholozi.

Mentalna retardacija je podeljena u sledećih pet kategorija, u zavisnosti od stepena ozbiljnosti:

Granična, sa IQ-om od 70 do 80.

Blaga, sa IQ od 50-55 do 70.

Umerena, sa IQ-om od 35-40 do 50-55.

Ozbiljna, sa IQ od 20-25 do 35-40.

Teška, sa IQ ispod 20 ili 25.

Većina dece sa mentalnom retardacijom spada u kategorije granične, blage i umerene mentalne retardacije.

Incidencija mentalne retardacije: procenjuje se na oko 1 – 3% opšte populacije, uključujući Daunov sindrom.

Ljudi sa blagom mentalnom retardacijom su sposobni da se edukuju. Oni razvijaju neke društvene veštine i sposobnosti samopomoći pre pete (5) godine. Mogu biti uključeni u društvo kao odrasli i biti profesionalno rehabilitovani.

Etiologija mentalne retardacije je poznata u približno 25% slučajeva.

U poređenju sa prosečnim mentalnim kapacitetom njihovih vršnjaka, imaju:

teškoće u kombinovanju, prenošenju i uopštavanju informacija koje znaju.

ograničene sposobnosti rasuđivanja i rešavanja problema

sporije učenje i to do određene granice

lakše razumeju konkretne, a ne apstraktne pojmove

smanjenu pažnju i koncentraciju

govorno- jezičke probleme

nisko samopoštovanje

ograničene socijalne veštine

teškoće u percepciji i pamćenju

poteškoće u motoričkoj koordinaciji i finoj motorici,

prateća senzorna ili motorička oštećenja i možda zdravstvenih problema

Osobe sa umerenom mentalnom retardacijom se klasifikuju kao sposobni za vežbanje. Predškolci govore i komuniciraju manje od druge dece, ali imaju dovoljan motorički razvoj. Oni stiču veštine samopomoći i kao odrasli mogu da rade kao nekvalifikovani ili polukvalifikovani radnici.

Osobe sa teškom mentalnom retardacijom karakterišu teški hendikepi, loš motorički razvoj i minimalan govor u predškolskom uzrastu. Mogu biti delimično samouslužni. Čak i kada su odrasli, moraju biti pod nadzorom. Oni mogu da se bave samo jednostavnim zadacima koji se ponavljaju u zaštićenim sredinama.

Osobe sa dubokom mentalnom retardacijom karakteriše totalna retardacija, motorička i jezička. U ovom slučaju za njihov opstanak neophodna je stalna socijalna i medicinska nega.

Osobe sa mentalnom retardacijom takođe imaju poteškoća u:

Generalizaciji: nemogućnost- teškoće da se koriste iste veštine ili informacije u različitim situacijama. Ali loša generalizacija se može poboljšati do određene tačke, uz pravi tretman.

Socijalnoj adaptaciji: smanjen stepen autonomije i sposobnosti pojedinca da prati pravila, zahteve i tempo svog društvenog okruženja, kao što su motoričke i perceptivne sposobnosti, veštine, brige o sebi, sposobnost učenja i socijalne integracije.

Sporijem sazrevanju osnovnih veština samopomoći u prvim godinama života osobe, kao što su govor, hodanje, itd. Kašnjenje u njihovom razvoju je važan dijagnostički kriterijum mentalne retardacije.

Sposobnosti učenja, odnosno lakoća s kojom stiču znanja kroz podučavanje i iskustvo. Vrlo često, a posebno u slučajevima blaže mentalne retardacije, nesposobnost za učenje se uočava nakon polaska u školu, uglavnom zbog toga što se tada javljaju njihove značajne opšte teškoće u učenju.

UZROCI: Uzroci mentalne retardacije mogu biti organski i/ili sredinski

A. Organski uzroci su uglavnom povezani sa težim oblicima mentalne retardacije, kao što su hromozomske abnormalnosti, koje su najčešći genetski uzrok mentalne retardacije. Oni su uglavnom nasledni i javljaju se tokom začeća, ali se mogu javiti i nakon začeća i izazvati mentalnu retardaciju.

Prenatalni, perinatalni i postnatalni uzroci čine oko 47% svih slučajeva mentalne retardacije, dok samo prenatalni uzroci čine oko 32% svih slučajeva mentalne retardacije i obično su povezani sa najtežim slučajevima.

Najčešći organski uzroci su sledeći:

Naslednost

Hromozomske abnormalnosti (Daunov sindrom, Klinefelterov sindrom, Tarnerov sindrom)

Bolesti tokom trudnoće (infekcije, rubeola, boginje itd.)

Abnormalnosti metabolizma

Rh nekompatibilnost krvi majke i fetusa

Povrede ili veoma loša ishrana trudnice

Upotreba supstanci tokom trudnoće

Trovanje olovom

Perinatalni uzroci:

Karlični porođaj (ako je beba izlazila ili izašla sa nogama napred) bez obzira da li je konačno izašla carskim rezom

Anoksija pri porođaju (pomodrela beba, koja nije zaplakala – nije odmah prodisala)

Prevremeno rođenje

Veoma mala težina

Povrede i krvarenje mozga

Postnatalni uzroci:

Zarazne bolesti

Nesreće

Visoka temperatura

Metaboličke abnormalnosti

B. Uzroci životne sredine: uključuju negativno kulturno i porodično okruženje, koje je uglavnom povezano sa blagom mentalnom retardacijom. Nedostatak fizičkog zdravlja, smanjena emocionalna i kognitivna stimulacija dovode do smanjenog snabdevanja stimulusima neophodnim za razvoj mozga.

Psihosocijalni faktori (institucionalizacija, deprivirana socio-obrazovna sredina, emocionalna deprivacija). Posebno loši i negativni uslovi života i nizak socio- ekonomski i obrazovni nivo roditelja mogu negativno uticati na razvoj deteta.

Rana i validna dijagnoza vodi ka terapiji odgovarajućim, specijalizovanim i efikasnim programima.

Tretman

Mentalna retardacija se najefikasnije poboljšava blagovremenim i što ranijim tretiranjem, kako bi se postigla što lakša društvena i profesionalna integracija.

Dosledno koristiti iste reči u kratkim rečenicama da bi se nagradilo dobro ponašanje.

Kada se vaše dete dobro ponaša, nagradite ga.

Dosledno koristiti kratke, uobičajene i specifične izraze (npr. Bravo što si lepo i mirno pričao, Bravo što si obukao pantalone).

Obezbedite, ne teorijske, već trenutne i opipljive nagrade kao što su hrana ili igračke zajedno sa pohvalama, posebno u ranim fazama obuke.

Rana intervencija je cilj, ali nikada nije kasno da se primene odgovarajući tretmani za dete, a i da roditelji dobiju odgovarajuće savete od psihologa ili psihijatra.

Postoje tri glavne vrste tretiranja mentalne retardacije

Logopedska terapija: fokusira se na aktivnosti koje omogućavaju komunikaciju, kao što su:

Artikulacija (pravilno izgovaranje glasova)

Razvoj govora i jezika što je ranije moguće, čak i pre 5. godine

Neverbalna komunikacija (simboli, znakovni jezik ili elektronski govorni uređaji)

Društvena stvarnost (kako koristimo jezik za komunikaciju sa drugim ljudima)

Radna terapija: razvija senzorne veštine koje obezbeđuju znanje i veštine koje su nam potrebne za kontrolisan, društveno odgovarajući način delovanja i ponašanja.

Deca sa mentalnom retardacijom ponekad imaju probleme sa motoričkom koordinacijom koju treba tretirati. Postoje dve glavne vrste motoričkih funkcija: grubi i fini pokreti.

Grube motoričke veštine uključuju velike pokrete tela i velike mišiće. Ove veštine se poboljšavaju, puzanjem, hodanjem, skakanjem i silaženjem i penjanjem uz stepenice.

Fine motoričke veštine su mali, osetljivi i prefinjeni pokreti uglavnom prstiju, kao što su pisanje, zakopčavanje ili otkopčavanje košulje, cibzara, dugmeta. Ove veštine zahtevaju sistematsko vežbanje i složene motoričke veštine, kao što je koordinacija oko- ruka.

Postoje brojni složeni pokreti i strategije za planiranje pokreta koji su uključeni u učenje mnogih aktivnosti, ali se moraju naučiti i uvežbati da bi se njima ovladalo.

Kognitivno Bihejvioralna Terapija: je najefikasniji tretman za promenu ponašanja.

Ovo je jedan od najprihvaćenijih oblika terapije za decu sa mentalnom retardacijom. Ponašanje zavisi od gena (koje ne možemo da kontrolišemo) i od okoline. Promenom okruženja možemo da obezbedimo strukturu koja im pomaže da uče i razviju nove veštine.

Učenje korišćenjem dosledne i trenutne upotrebe podsticaja za nagrađivanje dobrog ponašanja, kao i destimulacija za neželjeno ponašanje.

KLJUČ ZA USPEH: Rana dijagnoza i terapija

Nikad nije kasno, ali što pre se počne, to su bolji rezultati.

Postoji kritičan period razvoja deteta od 0 do 3 godine, tako da bi trebalo razmotriti različite metode i tretmane za vaše dete, odmah nakon dijagnoze.

Precizna i pravovremena dijagnoza mentalne retardacije vašeg deteta može promeniti kako njegov život, tako i život čitave vaše porodice.

Saveti za roditelje

Da biste osigurali da će vaše dete imati najbolji mogući život.

Precizna i pravovremena dijagnoza vašeg deteta može promeniti život vašeg deteta, ali i život cele vaše porodice.

Dijagnoza mentalne retardacije ne menja to, ko je vaše dete ili šta može da postigne, već ga samo opisuje. Neprestano se smišljaju novi tretmani i strategije, npr. kako da razviju svoje društvene, školske i motoričke veštine i osposobe se za posao kako bi mogli da žive dug, zdrav i produktivan život. Sve počinje od vas, i što pre počnete, to bolje.

Obezbedite svom detetu stabilno- sigurnu strukturu u životu, ali je balansirajte sa potrebama drugih. Uz pravu edukaciju i trening i puno strpljenja i upornosti, to ćete i postići.

Što pre razumete svoje dete, to će vam biti lakše da komunicirate i odgovorite na njegove potrebe.

Nemojte se plašiti da probate nešto novo i sigurno. Ako je vaše dete srećno i uspešno u nekoj aktivnosti, nastavite sa njom.

Svaki novi tretman obično nailazi na skepticizam i kao pretnju od strane onih koji su se navikli ili žive od postojećih. Ali čuvajte se onih koji bi mogli pokušati da iskoriste vaše dobre roditeljske instinkte.

Istražite svaki novi tretman sa skepticizmom, ali u isto vreme budite otvoreni za novine. Razgovarajte sa stručnjacima pre nego što probate bilo šta novo, posebno ako uključuje stroge dijete, lekovito bilje i neodobrene lekove.

Druženje sa vršnjacima pomaže i oni se mogu obučiti uz odgovarajući tretman i pružanjem odgovarajuće podrške i prilagođavanja školskog i porodičnog okruženja.

Ne možete promeniti svoje dete onoliko koliko možete promeniti sebe. Primenjujte tretmane u povoljnim uslovima, na primer kada ste i vi i vaše dete siti, odmorni i bez stresa.

Pokažite im svoju bezuslovnu ljubav, razumevanje i ljubaznost. Učite ih pozitivnim primerom.

Vaše dete je i dalje vaše dete, bez obzira da li ima dijagnozu mentalne retardacije ili ne. Precizna dijagnoza ne stvara problem, naprotiv pomaže vam da izaberete pravi tretman za vaše dete.

Zakažite svoj termin Kontaktiraj nas